Психолошки аспекти

ДИСКРИМИНАЦИЈА

У времену притисака и све интензивније пропаганде усмерене на што масовнију, па чак и обавезну  примену вакцина против ЦОВИД -19, све смо ближи дистопијском друштву у ком ћемо имати класу “невакцинисаних”, којој ће бити ускраћена  Уставом загарантована права и који би условно могли бити изложенин различитим облицима дискриминације и пресије.

И поред чињенице да вакцинација у Србији није обавезна, евидентно се свакодневно сусрећемо са различитим облицима неравноправности, условљавања и дискриминације.

Здравствени радници у бројним здравственим установама трпе енормне притиске на својим радним местима, са којих их премештају, ускраћујући им тако права загарантована Законом о раду. Нејасно је како и у складу са којом важећом законском регулативом, послодавац врши прерасподелу и премештај запослених у односу на вакцинални статус, иако тај исти вакцинални статус није био у оквиру услова приликом запошљавања. Користећи званични наратив невакцинисани здравствени радници су од стране вакцинисаног борда установа оптуживани да су “опасност по пацијенте”, што је потпуно бесмислено, ако се у обзир узме чињеница да и вакцинисана особа може бити преносилац заразе.

Али, нису само здравствени радници изложени притисцима и дискриминацији. Није много боља ситуација ни у образовању. Наставници и учитељи који нису подлегли притиску и вакцинисали се, такође су под притиском. Са једне стране су ”прозвани” и “позвани” на одговорност од стране директора својих школа, а са друге трпе негативне коментаре од стране колега. Овакве реакције вакцинисаних особа мотивисане су страхом, љутњом која иде из осећаја беспомоћности да промене туђе мишљење (због чега се осећају повређено па реагују љутњом и осуђивањем) али и ирационалним уверењем да је једини спас за овај смртоносни вирус (чија смртност не прелази 0.2 %), управо вакцина. При томе нико не узима у обзир могућа нежељена дејства и негативне ефекте овог вида превенције.

Не ретко, невакцинисана одрасла лица су оптуживана и критикована и маркирана као “резервоари и преносиоци вируса”. Ово је још једна нереална и чињеницама непоткрепљена претпоставка. Вирус могу пренети и вакцинисане особе, тако да је опасност од заражавања других скоро једнака у обе категорије особа.

Социјална изолација која је трајала месецима, довела је до отуђења међу људима. Постали смо усамљени, довољни сами себи. Међутим, то није стање својствено човеку, па је неминовно да ће у наредном периоду условити пораст депресије, суицида, анксиозности, злоупотребе психоактивних супстанци и других психичких обољења

И на крају, најважнији, а за родитеље најтежи облик неравноправности односи се управо на наше најдраже и најважније чланове друштва – децу. Деца у актуелном тренутку расту у окружењу страха и присиле, наметања правила која не могу да разумеју или их схватају као погрешна и некорисна. У покушају да им се супротставе, бивају вређана и изопштавана из групе, посебно од стране вршњака који из породице носе поруку о страху од вируса, његовој јачини и могућношћу да их блискост са другим дететом “учини болесним”. Полако али сигурно улазимо у време сегрегације и дискриминације, у ком ће невакцинисана деца бити изопштавана, одбацивана и обележавана. Све ће полако почети да се мења и губи смисао, тонућемо све дубље, отуђујући се и губећи одредницу здравог разума, наравно, уколико то, због свог страха, дозволимо.

Током протеклих сада већ годину и по дана, били смо изложени посебно тешком облику психичке трпње. Пролонгирани стрес, страх од болести, страх од личне и смрти блиских лица, били су свакодневни пратиоци нашег живота. Све ово црпело је наше капацитете за функционисање, чинећи нас осетљивијим. У таквим, тешким периодима, трудили смо се да будемо савесни, али и да останемо рационални и не дозволимо страху да утиче на наше логично, рационално размишљање.

ПСИХИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ НОШЕЊА МАСКИ КОД ДЕЦЕ

  1. формирање ирационалних страхова од заразе, болести, контакта са људима што касније доводи до смањења капацитета за блискост и социјалног отуђења
  2. стварање предрасуда о “ онима без маске”, таборисања, осуђујећег става , дискриминације и сегрегационистичког понашања.
  3. стварање робовског менталитета код деце-учимо их да слепо следе наметнута правила иако су бесмислена, да их критички не преиспитују. Уста су симбол говора, изражавања мисли, ставова, слободе изражавања. Покривањем уста шаље се порука “ Ћути, не говори, не диши”,  намеће се покорност,  а последице су: повлачење у себе , несамопоуздање, ниско самопоштовање, трпељивост нелагоде,  мазохистичка понашања, депресија, формирање преплашених и неслободних људи типа губитника и слабића
  4. Покривање лица маском значајно омета процес учења невербалне комуникције и развој социјалне интелигенције код деце. Фацијална експресија је кључна у учењу , тумачењу, препознавању емоција , те ускраћивање детету да види израз другог лица и покаже своје лице- нарушава тај процес  и оставља трајне и ненадокнадиве  последице, јер свака вештина  има свој критични период развоја  за њено стицање, после које се пропуштена прилика не може надокнадити.
  5. Покривање лица симболично значи обезличеност,  губљење индивидуалности, идентитета- тиме се ствара човек стада, масе, а не зрела и самостална личност.  Људско лице је најважнији објекат у дечјем, чак и у бебећем периоду, доказано је да бебе реагују позитивно на приказивање људског лика у односу на друге неутралне стимулусе, оно их умирује. Препознавање лица је веома важно за когнитивни, емоционални и социјални развој детета, што потврђује и  зона мозга у темпоралном режњу задужена за препознавање лица.